„Благо томе ко довијека живи, имао се рашта и родити“ (П.П. Његош)

Жеља за вечним животом, то јест постојању кроз векове, присутна је код већине људи.
У данашње време,чини ми се, људи на погрешан начин гледају на бесмртност. Основни циљ у животу им је да ураде све, не бирајући средства и начине, како би били упамћени. Није им важно на који начин њихова дела помажу овом свету,   једино чиме се воде је материјална награда. Проблем је у томе шта они не схватају шта значи довека живети.

На срећу наша историја је пуна људи којима награда као материјално добро није представљала суштину. И управо су они ти који живе заувек кроз своја дела и заслуге које се преносе кроз деценије и векове. Њима није било тешко закорачити у реалан свет и осврнути се, суочити се са истином и потрудити да остану запамћени по својим делима.

Његош је на самрти рекао: “ Не жалим што ћу умрети, али жалим што нисам у мом животу ништа знаменито учинио.“  Овом својом изјавом доказује да људи који доприносе свету нису увек свесни колико су допринели. Можда им се чини да у том тренутку њихова дела не значе много, али вековима касније она се препричавају и њихови актери величају. Неистицањем и невеличањем својих заслуга они показују скромност, које у ово време многима недостаје.

Треба ићи кроз живот и спознати свет као и сва дешавања у њему. Смисао нашег постојања је да опстанемо у животу, али тако да не поништавамо људскост у њему. Сваки човек има своје место у овом свету, због чега мора да ради на свом истицању, али једино са позиције људског у себи. Тек тада можемо да се надамо да ћемо остати упамћени. Сви они који још увек живе нису величали себе, него су оставили нешто на чему смо им захвални.

Наталија Станојев

Advertisements

Једно замишљено путовање

Данас је 6. јануар и уједно и 6. дан мог боравка у Витлејему. Витлејем је град на подручју Палестине и налази се близу Јерусалима. Ових дана град је препун људи који пристижу из оближњих места због пописа становништва. Све куће, гостионице, па чак и штале су пуне, готово да у граду нема више места ни за једног човека. Спушта се вече, седим испред гостионице у којој боравим већ шести дан и посматрам пролазнике. На свега неколико метара од себе угледах жену на магарцу и човека који поред магарца уморно корача. Жена је трудна, а како чух из њеног разговора са човеком, они долазе из Назарета. Човек и жена прилазе гостионичару који је седео поред мене и питају га да ли има слободну собу у којој би преноћили, а он им одговори одрично. Они наставише пут, а ја, како ми је већ превише хладно, кренух ка соби. Лежим у кревету, вртим се, неће ми сан на очи, непрестано размишљам о жени и човеку и питам се да ли су пронашли собу или ће ноћ провести на овој хладноћи под ведрим небом. Нешто ми не да мира, па одлучих да прошетам градом, не бих ли срела њих двоје или пак сазнала да ли су нашли преноћиште. Корачам градом већ сат времена, али од њих ни трага ни гласа. Погледах у небо, кад гле’ чуда, једна велика звезда је толико засјала да је изгледало као да је дан. Одлучих да пратим звезду, да видим где ће ме одвести. Након само неколико минута пешачења угледах пећину изнад које је звезда сјала. Зачух плач детета, те одлучих да уђем у пећину. У пећини угледах жену и човека које сам целу ноћ тражила по граду. Покрај жене се налазе јасле, а у њима тек рођена беба. Осим човека, жене и новорођенчета, у пећини се налази и неколико животиња. Прилазим јаслама како бих видела бебу. Дечак је прави мало анђео и зрачи неком чудном светлошћу. Ускоро ће јутро, те се упутих ка гостионици како бих макар мало одспавала. Сада могу мирно да спавам, пронашла сам их и уверила се да су добро. Заспах, а у сну ми се јави анђео и рече ми да је онај новорођени дечак Исус, син Божји.

Аутор:Сања Нинковић

sanja

Нобелова награда Патрику Модиану

*Жан Патрик Модиано ( рођен 30. јула 1945.) француски писац и добитник Нобелове награде за књижевност 2014. године . Поред ове, Модиано је добитник и Аустријске државне награде за европску књижевност 2012. Стари секретар Шведске академије Модијана је назвао „Марселом Прустом нашег времена“. Добитник је бројних награда укључујући Награду француске академије, Награду књижара и издавача, Гонкурову награду. Модиано је Нобеову награду посветио своме унуку.

modiano_postcard

*Нобелове награде додељују се од 1901, за достигнућа у науци, књижевности и миру. Назване су по Алфреду Нобелу, изумитељу динамита и пословном човеку. Награда у вредности од осам милиона круна (1.1 милион долара) му је додељена за уметност сећања, са којим оживљава највероватније људске судбине и открива живот”.      -Модијано пише по обиму мале књиге, до 150 страница, са варијацијама на исту тему: о успоменама, губитку, забораву, идентитету, несталим особама… Воли детективски жанр и поиграва се њиме, пише забавне књиге, али истовремено говори и кључне ствари о сећању и времену. Модијано је аутор 30 дела, а најновији роман је “Поур qуе ту не те пердес пас данс ле qуартиер”. Занимљиво је то да је Модиано у свим делима помињао чак и Србе. У Србији су, између осталих, објављени његови романи „Родослов“, „Дора Брудер“, „Те Незнанке“, „Мала принцеза“, „У кафеу изгубљене младости“, а аутор је и књига за децу, сценарија… Према роману „Lacombe Lucien“ снимљен је и филм, а Модиано је био фаворит многих кладионичара.

patrik-modiano

*Његово дело нашим читаоцима приближила је преводилац из Париза Мирјана Уакнин, која је до сада на српски језик за „Стубове културе“ превела његове романе „Дора Брудер“, „Те незнанке“, „Мала принцеза“, „Родослов“ и „У кафеу изгубљене младости.“ Модиано је један од најзначајнијих француских писаца који ужива неподељене хвале и подршку, и публике и критике. Воле га подједнако, а та неподељеност се ретко среће у књижевном свету. Сваки од његових романа је културни и књижевни догађај “пар екселанс”. Врло је једноставан, држи се по страни и мислим да га ова ситуација у којој се сада заслужено нашао, вишеструко превазилази. Познат је као изузетно повучен, скроман и једноставан човек који врло мало комуницира са јавношћу. Занимљиво је то да је писао и дечије књиге и сценарија за филмове, а Луј Мал је по његовом роману „Lacombe Lucien“ 1974. снимио истоимени филм који је освојио Бафту и био номинован за награде Оскар и Златни глобус. Отац је две кћерке, Зине и Мари која је већ угледна фолк-џез певачица и кантаутор.

Слободан Тркуља

Живот

Слободан Тркуља је рођен  29. маја 1977. у Оџацима, малом војвођанском месту у Западнобачком округу. Био је веома послушно и мирно дете и још као мали показивао је интересовање за музиком. Учио је да свира разноразне инструменте, а оно што је веома занимљиво јесте да је Слободан самоуки инструменталиста. Са само 14 година почео је да свира у професионалном фолклорном ансамблу „Коло“ из Београда.

Слободан је из дана у дан показивао све већи напредак и успех, а у својој 15. години проглашен је за најбољег инструменталисту на фестивалу музичких друштава Војводине. Ова награда била је сам почетак његовог успона ка врху.

10805174_780390532019480_777612064_n

Образовање

Слободан је завршио Карловачку гимназију, а 1998.  је уписао Амстердамски џез конзерваторијум – одсек за саксофон. Пред бомбардовање 1999. прекинуо је школовање и вратио се у Србију, где је остао до завршетка бомбардовања, а потом се фебруара 2000. вратио у Амстердам и наставио са студијама. Дипломирао је 2004. године, а 2007. је магистрирао са највишом оценом. Данас је Слободан веома успешан човек, истакнути мултиинструменталиста, музичар, композитор, певач грленог и византијског стила и добитник многобројних награда које доказују да је Слободан велики таленат.

Иако је славан, Слободан је сасвим обичан човек, што би се рекло „човек из народа“. Вечити позитивац, увек насмејан, расположен, сјајан саветодавац и веома осећајан и хуман човек, што доказују његови многобројни хуманитарни концерти.

Оснивач је састава „Балканополис“, са којим одржава концерте и са којим је објавио независно компакт-диск издање „Лет изнад Балкана“.

10807906_780390695352797_337181593_n

Слободан је самоуки инструменталиста, а свира следеће инструменте:

  1. кларинет
  2. кавал
  3. фрулу
  4. гајде
  5. дипле
  6. двојнице
  7. акустичну гитару
  8. тенор саксофон
  9. флауту
  10. тамбуру
  11. јерменски дудук
  12. окарина
  13. алт и сопрен саксофон

Најлепше песме:

  • Вода
  • Небо
  • Свадбарска
  • Песма за оца
  • Горо моја
  • Анђео
  • Поход
  • Црне очи
  • Златна јабука

Аутор: Сања Нинковић

Александар Сергејевич Пушкин

Наша другарица Миљана Теодоровић је недавно одржала час српског језика о Александру Пушкину. Пошто смо мислили да је ово веома важна тема, одлучили смо да снимимо њено презентовање лекције. Миљана нам је кроз пар минута, уз одлично одрађену PowerPoint презентацију, дочарала ко је био Пушкин, и какав је био његов живот.

Миљанина презентација лекције

Наш гејм девелопер

Ово је текст који је објавио наш другар из разреда на свом блогу. Текст смо оставили на енглеском. Оригинални текст можете наћи на овом линку: клик, а успут можете и пружити кратки обилазак његовом блогу.
Наш другар је новопечени „Game Developer“, који је описао развој своје прве апликације у свом блог посту. Да сазнате више о апликацији коју он развија, прочитајте следећи текст.


I’ve been programming for years now, but I never actually got into something more advanced, like game developing is. I recently thought about giving it a try, and I am pretty happy with what I came up with.
The game I am creating is based on SethBling‘s „Building Game“. If you don’t know what it is, take a look here:

Now, players will, of course, not build, but draw stuff. So, for right now, the game is called
The Drawing Game(That name! Wow!), just because I have no imagination.
The game is mostly going to be exact the same, but I might come with some nice ideas to improve the gameplay.
I would also like you to suggest me some great ideas, and if I like them, they will for sure be in the game, and your name will most likely be found in the credits screen. 🙂
I also know that there might be nearly the same games out there on the internet, but this is more of a learning experience than anything else.

The game is being developed in Visual C++10, using SFML (Simple and Fast Multimedia Library), which is an OpenGL wrapper, great for developing 2D games. The game also uses TGUI (Texus GUI) library, which is a GUI library built on top of SFML.

For right now, I have only done main menu and options screen, but there is more to come soon! Aside from that, I’ve coded the preferences/settings system, which allows you to change settings from an .ini file in game’s directory, and remember the changes the player has done in-game. Also, the GUI is easily changeable, giving the client/player more freedom to pretty up his game, but we are talking more about technical stuff now, so we will stop here.

Here are some screenshots showing off the current stage of development (sadly, not much to look at, yet!). Keep in mind that most of this stuff you see down here will change in the near future, for now, the background picture and all GUI elements are just placeholders.

The Main Menu

The Options screen

 

Добрица Ћосић (1921- 2014)

18. маја, напустио нас је један од највећих живих српских писаца, академик, Добрица Ћосић.

Рођен је 29. децембра 1921. године у Великој Дренови код Трстеника. Био је српски писац, есејиста и романсијер, политички и национални теоретичар и редовни члан САНУ. Био је и први председник СРЈ (1992 -1993). Био је укључен у партизански покрет (1941) и био је политички комесар Ресавског партизанског одреда, уредник листа „Млади борац“ и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. Завршио је Вишу политичку школу „Ђуро Ђаковић“ у Београду.

10314671_689566747768526_2253941673224151716_n

Први роман, „Далеко је сунце“ објавио је 1951. године. Такође су познати су и остали романи: „Корени“, „Деобе“, „Време смрти“, „Време зла“, „Време власти“. Двоструки је добитник Нинове награде за романе Корени (1954)  и Деобе (1961).

Корени

У овом поетско-психолошком роману представља слику раскола у једној патријархалној породици, односно раскола у народу (грађу узима из стварности Србије).

  Аутор: Сања Нинковић