Зашто програмирање

Готово је сигурно да се посао за ИТ стручњака веома брзо проналази, чак и у нашој земљи. Потражња је изузетно велика, а број програмера недовољан. Оваква ситуација је у нашој земљи а генерално и у свету, доводи до тога да су плате програмера знатно изнад просека.

Према анкети коју је извршила Startit заједница крајем 2015. године, просек плате програмера у нашој земљи је, веровали или не, 1250€. Поред тога занимљива чињеница је да је више од 50% испитаника није факултетски образовано.

Поставио сам пар питања ученицима наше школе, Дејану и Андрији, који се већ дуже време баве програмирањем.

Кад сте се први пут сусрели  са програмирањем?

img_1734

Са Дејаном у Песталоци селу у Швајцарској

Дејан: У 2010. години, недуго пре него што сам напунио 12 година. Прво сам се бавио модовањем игара.

Андрија: Сусрео сам се са програмирањем (ако бисмо то назвали тако) када сам правио један веб-сајт преко Нокија телефона. Тада нисам имао рачунар, али сам имао приступ интернету и убрзо сам нашао један сајт који даје бесплатан хостинг за мобилне веб сајтове, где сам годину дана куцкао XHTML странице из досаде. Међутим, први сусрет са правим кодовима је био кроз једну апликацију за 3D моделовање  која се зове блендер. Она у себи садржи  „Game Engine“ што је скуп алата потребан за прављење игрице. Тамо сам се први пут упознао са Python језиком, и научио неке од основних ствари.

Зашто сте одабрали баш програмирање као свој „занат“?

Дејан: Занимљиво је, тренутно се све више развија и блиска будућност ће се вероватно вртети око информационих технологија.

kovac

Андрија је био баш расположен за сликање

Андрија: Програмирање сам изабрао јер сам кроз своје авантуре по интернету видео да је велика потреба за програмерима и да је веома лако зарадити на томе. Такође сам уживао бацати сате на мале системе у игрици који нису радили, тако да сам сматрао да би ово било савршено за мене. После се испоставило да оно „лако зарадити“ није било истина, али још се нисам покајао.

Која грана IT индустрије је твој избор и зашто?

Дејан: Највише уживам у game developmentu, али све долази у обзир.

Андрија: Мој избор је Game Development, јер је  једноставно најзанимљивији. У играма све је могуће, а сваким даном се то чак и повећава са пројектима као Oculus Rift који омогућавају да и ми сами ускочимо у тај свет.

Да ли те већ  почели да зарађујете?

Дејан: Да, мислим да сам зарадио прве паре од програмирања када сам имао 15 година.

Андрија: Нашао сам запослење у једном тиму као фриленсер. Радио сам тамо пола године, али сам тај тим напустио због лошег менаџмента.

Много људи који траже програмере на фриленс тржишту, желе прво да виде претходна искуства и радове, што може да буде проблематично за нове програмере који желе нешто да зараде без великих обавеза.

Да ли планирате да наставите да се бавите овим послом у будућности?

Дејан: Да, засигурно.

Андрија: Наравно.

Шта би могла да буде лоша страна овог посла?

Дејан: Можда то што проводимо времена испред рачунара.

Андрија: …

Да ли мислите да  свакодневно вишесатно седење за рачунаром угрожава ваше здравље?

Дејан: Сигурно ми штети, пре свега очима. Мислим да би свакодневна активност, као на пример спорт, била сасвим довољна да се отклони већина могућих здравствених проблема.

Андрија: Многи кажу да штети, али ја говорим да и  мењање поза помаже. Наравно није здраво претварати се да си биљка по цео дан и зато  многе фирме обезбеђују својим запосленицима редовне теримне  у различитим салама за рекреацију.

А што се моје рекреације тиче – сад ћу да кренем, само још ову скрипту да завршим.

Имате ли неки савет за почетнике који би да крену с програмирањем али не знају како?

Дејан: Програмирање није нешто сто се учи преко ноћи, тако да треба бити одлучан и упоран. Сам интернет има сасвим довољно ресурса да би неко научио програмирање довољно да се бави тиме и зарађује.

Андрија: Мој савет би био да осмисле пројекат који би желели да ураде, и онда да нађу туторијал на Јутујубу који објашњава како да се то уради. Наравно, прва креација вероватно неће бити добра, али ће после сваког неуспеха доћи знање.

Како видите себе кроз 10 година?

Дејан: Обично не гледам толико далеко у будућност, али бих вероватно исто ово радио и тада, пошто не видим разлог зашто бих прекинуо.

Андрија: Кроз 10 година видим себе или како сам се скрасио у некој компанији у иностранству, са све са лепом платом, или како водим мањи тим за прављање игара, такође изван наше земље.  Све у свему,  планирам да завршим ФТН, а после тога видећу где ме живот одведе, изван наше државе.

Са Дејаном и Андријом разговарао: Милан Панин

 

Advertisements

Наш ватрогасац

Иако  већ скоро четири године заједнички делимо ученичке радости и муке и добро се познајемо, свако од нас има неки делић живота који чува само за себе. Тако смо тек недавно сазнали да Расћислав има необичан хоби. Наиме, он је члан добровољног ватрогасног друштва из Пивница.

15497595_10211815835337718_1957132028_n

Расћислав Милец – члан добровољног ватрогасног друштва – Пивнице

Разговарали смо са њим како бисмо дознали више о овом његовом хобију.

Расћиславе, одакле ти жеља да будеш ватрогасац и колико се дуго бавиш овим послом?

Добровољним ватрогаством се бавим око годину дана. Овом послу ме је привукла пре свега жеља да помогнем људима у невољи. И мој отац се тиме некад бавио, па ми је то помало у крви. Добар део мојих другара се такође тиме бави. У нашем месту је то традиција.

Да ли је овај посао  захтеван?

И јесте и није. Пошто су Пивнице мало село, код нас нема много пожара током године, али кад избије пожар онда морамо да дамо све од себе и да останемо „хладне главе“, како бисмо успели да га локализујемо и угасимо. За време пожара овај посао за ватрогасце уме да буде много захтеван.

Који ризик носи у себи овај посао?

Овај посао носи велики ризик од опекотина и многих других незгода и повреда које могу лако да се десе, јер се све одиграва муњевитом брзином. У случају повреде у гашењу пожара десет ватрогасаца, без обзира на њихово име и презиме, покрива осигурање.

Која је најопаснија ситуација у којој си се ти нашао?

Била је то  моја прва интервенција на пожару. Недеља пре подне. Зачујем сирену, истрчавам на улицу и од комшије сазнајем да је букнуо пожар у нашем комшилуку. Трчим да видим шта се дешава. Цела кућа гори, пожар је веома велик. Облачим униформу и крећем да развлачим црева. Командир спашава људе из куће, а ми остали гасимо.

Убрзо су дошли и чланови професионалне ватрогасне јединице из Бачке Паланке, тако да смо радили „раме уз раме“ са њима. Пожар је трајао дугих пет сати.

Да ли си задовољан овим послом и да ли планираш да наставиш тиме да се бавиш и када завршиш средњу школу?

Веома сам задовољан, то је изазован и одговоран посао и желим да се бавим добровољним ватрогаством док год будем могао.

И за крај, да ли имаш неку поруку за све оне који желе да буду ватрогасци- волонтери?

Оно што мислим да је важно да знају  сви који желе да учествују у раду добровољних ватрогасних друштава, је да у случају пожара треба остати смирен и без наглих реакција,  јер брзоплетост може коштати живота у овом послу.

И још да додам, ко хоће и ко може, увек је добродошао да се упише у ватрогасно друштво јер  је заинтересованост младих за овај племенити посао веома мала.

Ако вас је наш саговорник, Расћислав Милец заинтересовао за свој, условно речено, хоби, и размишљате да и ви постанете добровољни ватрогасац, прочитајте Упутство за поступање приликом гашења пожара које је саставио за вас.

Са Расћиславом је разговарао Милан Панин

Од ученика до професора (Марко Максимовић)

1978803_663375153721019_79667288_n

10. септембра 1980. године родио се дечак по имену Марко. Још као мали показивао је задивљујуће знање и љубав према математици. Учењем и радом, следећи своје знање и жеље, завршио је ТШ „9. мај“ у Бачкој Паланци, након чега је уписао математику на ПМФ.

Некадашњи одликаш , данас је професор математике у ТШ „9. мај“, коју је некада похађао. Водећи се радозналошћу, поставила сам неколико питања Марку.

Какав је осећај радити као професор у школи коју сте некада похађали?

Радити у школи коју сам некад похађао, вратити се у своју средину, у свој град, после година проведених на студијама, је посебан осећај.  Било ми је веома драго и помало необично што сам добио прилику да поново сретнем своје професоре и упознам их и као колеге.

Да ли је лакше бити професор или ученик?

И једно и друго има своје лепе и мање лепе стране. Бити ученик, усвајати нова знања, образовати се, није лако. Сам процес учења није лак. Ипак, ђачке дане треба искористити на што лепши начин, јер то је један од најлепших периода у животу.

Још теже је, чини ми се, подучавати друге, преносити знање, трудити се да једну апстрактну науку као што је математика, учиниш доступном и занимљивом ученицима. Математика, чини ми се, није баш омиљени предмет у школи.

Зашто сте се као ученик определили баш за ТШ „9. мај“?

Када сам завршавао осми разред, желео сам да упишем нешто што ће ми омогућити да имам „занат у рукама“ и да могу да се запослим одмах после средње школе. Зато сам се определио за  средњу стручну школу.

Данас  можемо чути разне лоше приче и предрасуде о  нашој школи.  Шта Ви мислите о томе?

Једну школу не чине зидови, столице и клупе, већ наставници и ученици. Како има и добрих и мање добрих ученика и наставника, тако има и добрих и лоших прича и коментара о школи. Често се дешава да људи више препричавају неке негативности од лепих и позитивних ствари које се дешавају у школи, па неко неупућен може да стекне погрешно мишљење о школи. Мислим да је „9. мај“ изванредна школа која може много тога да пружи ученицима, а најбитније је образовање које ученик треба да понесе и да му то знање користи у струци у којој ће радити, или у наставку даљег школовања.

За крај, пошаљите кратку поруку свим ученицима који похађају ову школу или онима који желе да је упишу.

Ученици треба да схвате да морају да уче, да много раде, да се труде, да поштују и себе и друге, јер једино кроз велики рад и упорност могу остварити неке своје жеље.

Сања Нинковић