Тражим помиловање за псе луталице

Неким људима је најбољи пријатељ човек, некимa књига, а некимa пас. Постоји изрека која каже: „Пас је најбољи човеков пријатељ“ и та изрека је у потпуности тачна.

Ја сам велики љубитељ животиња, а нарочито паса. Власница сам четири пса и из изкуства знам да су пси заиста добри пријатељи људима. Иако не умеју да говоре, они имају емоције и саосећају се са власником, што их чини бољима од многих људи. Они су човеку (власнику) само део живота, а човек је њима цео живот, цео свет.

На улицама све чешће можемо срести пса луталицу, који је углавном агресиван и ког се бојимо. Запитате ли се некада зашто су готово све луталице агресивне? Све те луталице су некада имале власника, дом, храну, пажњу и љубав, али су, нажалост, завршиле на улици. Када пас заврши на улици, сви га вијају, терају, муче, шутирају и баш из тог разлога он постаје агресиван.

У данашње време људи издвајају веће своте новца како би купили неке „популарне“ расне мале псе који им углавном служе за фотографисање и хвалисање, па чак и као модни детаљ, а оне мање „популарне“ избацују на улицу. Па побогу, и они су жива бића, имају емоције и бољи су од олоша који их избацује и прави од њих луталице! Читам, слушам, гледам, чујем како се људи жале на псе луталице, а исти ти људи си макар једном избацили пса на улицу и направили луталицу од њега.

14858666_10211281423177748_1703398877_o.jpg

Молим све оне који купују псе да не чине то, већ да удоме неког напуштеног пса, а новац са којим су желели да плате пса нека уплате на рачун некога коме је потребно за лечење, јер, верујте ми, бићете срећни што сте добили пса коме сте подарили дом, а који ће вам заузврат подарити неизмерну љубав. Биће срећан и онај за чије лечење сте уплатили новац и помогли му да се излечи.

Верујте да нема ништа лепше него када се после напорног дана на послу, у школи и слично,  вратиш кући, а на вратима те сачека верни пријатељ, трчкара око тебе, маше репом, радује ти се.

Још једном молим све људе да не избацују псе на улицу, да их не купују, већ удомљавају, и ако већ нису у могућности да удоме, могу макар да их нахране и помазе, а не да их туку и муче.

„Човекова душа се може оценити према томе како третира пса“.

Аутор: Сања Нинковић

Advertisements

„Благо томе ко довијека живи, имао се рашта и родити“ (П.П. Његош)

Жеља за вечним животом, то јест постојању кроз векове, присутна је код већине људи.
У данашње време,чини ми се, људи на погрешан начин гледају на бесмртност. Основни циљ у животу им је да ураде све, не бирајући средства и начине, како би били упамћени. Није им важно на који начин њихова дела помажу овом свету,   једино чиме се воде је материјална награда. Проблем је у томе шта они не схватају шта значи довека живети.

На срећу наша историја је пуна људи којима награда као материјално добро није представљала суштину. И управо су они ти који живе заувек кроз своја дела и заслуге које се преносе кроз деценије и векове. Њима није било тешко закорачити у реалан свет и осврнути се, суочити се са истином и потрудити да остану запамћени по својим делима.

Његош је на самрти рекао: “ Не жалим што ћу умрети, али жалим што нисам у мом животу ништа знаменито учинио.“  Овом својом изјавом доказује да људи који доприносе свету нису увек свесни колико су допринели. Можда им се чини да у том тренутку њихова дела не значе много, али вековима касније она се препричавају и њихови актери величају. Неистицањем и невеличањем својих заслуга они показују скромност, које у ово време многима недостаје.

Треба ићи кроз живот и спознати свет као и сва дешавања у њему. Смисао нашег постојања је да опстанемо у животу, али тако да не поништавамо људскост у њему. Сваки човек има своје место у овом свету, због чега мора да ради на свом истицању, али једино са позиције људског у себи. Тек тада можемо да се надамо да ћемо остати упамћени. Сви они који још увек живе нису величали себе, него су оставили нешто на чему смо им захвални.

Наталија Станојев

Једно замишљено путовање

Данас је 6. јануар и уједно и 6. дан мог боравка у Витлејему. Витлејем је град на подручју Палестине и налази се близу Јерусалима. Ових дана град је препун људи који пристижу из оближњих места због пописа становништва. Све куће, гостионице, па чак и штале су пуне, готово да у граду нема више места ни за једног човека. Спушта се вече, седим испред гостионице у којој боравим већ шести дан и посматрам пролазнике. На свега неколико метара од себе угледах жену на магарцу и човека који поред магарца уморно корача. Жена је трудна, а како чух из њеног разговора са човеком, они долазе из Назарета. Човек и жена прилазе гостионичару који је седео поред мене и питају га да ли има слободну собу у којој би преноћили, а он им одговори одрично. Они наставише пут, а ја, како ми је већ превише хладно, кренух ка соби. Лежим у кревету, вртим се, неће ми сан на очи, непрестано размишљам о жени и човеку и питам се да ли су пронашли собу или ће ноћ провести на овој хладноћи под ведрим небом. Нешто ми не да мира, па одлучих да прошетам градом, не бих ли срела њих двоје или пак сазнала да ли су нашли преноћиште. Корачам градом већ сат времена, али од њих ни трага ни гласа. Погледах у небо, кад гле’ чуда, једна велика звезда је толико засјала да је изгледало као да је дан. Одлучих да пратим звезду, да видим где ће ме одвести. Након само неколико минута пешачења угледах пећину изнад које је звезда сјала. Зачух плач детета, те одлучих да уђем у пећину. У пећини угледах жену и човека које сам целу ноћ тражила по граду. Покрај жене се налазе јасле, а у њима тек рођена беба. Осим човека, жене и новорођенчета, у пећини се налази и неколико животиња. Прилазим јаслама како бих видела бебу. Дечак је прави мало анђео и зрачи неком чудном светлошћу. Ускоро ће јутро, те се упутих ка гостионици како бих макар мало одспавала. Сада могу мирно да спавам, пронашла сам их и уверила се да су добро. Заспах, а у сну ми се јави анђео и рече ми да је онај новорођени дечак Исус, син Божји.

Аутор:Сања Нинковић

sanja

Сукоб идеала и стварности

„Човек сања толико сјајнију светлост, колико мрачнија је ноћ око њега и у његовом срцу.“

И заиста је тако. Неретко сањамо и маштамо о нечему лепом и нестварном и сагледавамо ствари на неки лепши начин, са неке позитивније стране. Размишљамо, маштамо, стварамо неки свој идеалан свет, јер стварност није ни делић онога што би смо волели да јесте.

И ја сам велики сањар. Видим свет неким другим очима, из неког другог угла. У сваком злу тражим макар и мрвицу доброг.

1779868_655241491201052_279622208_n

У стварности су се људи заиста променили, постали су гори, лошији. Изгубили су људскост, постали зли, пакосни, а своја срца су, уместо љубављу, испунили мржњом. Сви они само гледају како ће једни другима напакостити, како ће некога оговарати, понижавати. Данас, када причају о некој особи, прво наводе његове мане и погрешне потезе, а притом се ни не запитају каква га је мука на тај потез натерала, а чак ни не спомену његове врлине и добре стране. Схватам да савршен и безгрешан човек не постоји, али зар људи морају бити баш толико зли и пакосни! Зар је Бог уложио труд и дао сву своју љубав да би међ’ народом владала оволика мржња и неслога!

Но, у сваком том злу и људској пакости ја тражим и проналазим разлоге и изговоре зашто је то тако. Чак и најгоре људе, ствари и ситуације покушавам да представим у лепшем светлу. И даље ћу сањати, маштати и на свет гледати другим очима и очекиваћу боље дане, па, можда, Бог и притисне за ‘рестарт’ и промени ову планету и људе на њој. Да, сањаћу, јер „да бисмо постигли велике ствари, није довољно само да делујемо, већ и да сањамо.“

Аутор:Сања Нинковић

С ветром уз лице

Живот је највећи дар који смо добили одмах по рођењу. Бескрајан циклус времена испуњен срећом, тугом, радошћу као и потешкоћама и проблемима. Од нас зависи да ли ћемо из игре живота изаћи као победници или губитници. Једно знам:  крај игре је увек присутан.

dsqdasd

Човеков највећи циљ, најчешће недостигнут, је упознавање самога себе, све остало су путеви ка срећи. На тим путевима се препречују проблеми, који уставри и јесу наша мотивација да идемо даље, да нађемо решење за њих, јер човек не може да живи без наде у боље сутра. Све оно што нам не допушта да храбро удишемо ваздух, без страха, је само испит у игри. Можемо да га положимо али и само скренемо са тог правог пута са препрекама, на неки који води илузијама, које су сама грешка. Са друге старне човек не би био човек када не би грешио. Уколико пође погрешним путем сваки нови дан његова је шанса да се врати на прави пут. Истина ће увек показивати прави правац.

Ако у своју књигу не напишемо ништа, по чему да нас памте? Свака исписана књига постаје дело које свакоме може бити путказ са упозорењима.
Онај који дотигне до самог врха, а под његовим ногама је било само дно, зна да цени живот који му је подарен. Иако је он само игра, он је и игра која нас може учинити живим чак и после смрти. Све зависи од нас.

Миљана Теодоровић (http://instagram.com/miljana12)