Нобелова награда Патрику Модиану

*Жан Патрик Модиано ( рођен 30. јула 1945.) француски писац и добитник Нобелове награде за књижевност 2014. године . Поред ове, Модиано је добитник и Аустријске државне награде за европску књижевност 2012. Стари секретар Шведске академије Модијана је назвао „Марселом Прустом нашег времена“. Добитник је бројних награда укључујући Награду француске академије, Награду књижара и издавача, Гонкурову награду. Модиано је Нобеову награду посветио своме унуку.

modiano_postcard

*Нобелове награде додељују се од 1901, за достигнућа у науци, књижевности и миру. Назване су по Алфреду Нобелу, изумитељу динамита и пословном човеку. Награда у вредности од осам милиона круна (1.1 милион долара) му је додељена за уметност сећања, са којим оживљава највероватније људске судбине и открива живот”.      -Модијано пише по обиму мале књиге, до 150 страница, са варијацијама на исту тему: о успоменама, губитку, забораву, идентитету, несталим особама… Воли детективски жанр и поиграва се њиме, пише забавне књиге, али истовремено говори и кључне ствари о сећању и времену. Модијано је аутор 30 дела, а најновији роман је “Поур qуе ту не те пердес пас данс ле qуартиер”. Занимљиво је то да је Модиано у свим делима помињао чак и Србе. У Србији су, између осталих, објављени његови романи „Родослов“, „Дора Брудер“, „Те Незнанке“, „Мала принцеза“, „У кафеу изгубљене младости“, а аутор је и књига за децу, сценарија… Према роману „Lacombe Lucien“ снимљен је и филм, а Модиано је био фаворит многих кладионичара.

patrik-modiano

*Његово дело нашим читаоцима приближила је преводилац из Париза Мирјана Уакнин, која је до сада на српски језик за „Стубове културе“ превела његове романе „Дора Брудер“, „Те незнанке“, „Мала принцеза“, „Родослов“ и „У кафеу изгубљене младости.“ Модиано је један од најзначајнијих француских писаца који ужива неподељене хвале и подршку, и публике и критике. Воле га подједнако, а та неподељеност се ретко среће у књижевном свету. Сваки од његових романа је културни и књижевни догађај “пар екселанс”. Врло је једноставан, држи се по страни и мислим да га ова ситуација у којој се сада заслужено нашао, вишеструко превазилази. Познат је као изузетно повучен, скроман и једноставан човек који врло мало комуницира са јавношћу. Занимљиво је то да је писао и дечије књиге и сценарија за филмове, а Луј Мал је по његовом роману „Lacombe Lucien“ 1974. снимио истоимени филм који је освојио Бафту и био номинован за награде Оскар и Златни глобус. Отац је две кћерке, Зине и Мари која је већ угледна фолк-џез певачица и кантаутор.

Advertisements

Слободан Тркуља

Живот

Слободан Тркуља је рођен  29. маја 1977. у Оџацима, малом војвођанском месту у Западнобачком округу. Био је веома послушно и мирно дете и још као мали показивао је интересовање за музиком. Учио је да свира разноразне инструменте, а оно што је веома занимљиво јесте да је Слободан самоуки инструменталиста. Са само 14 година почео је да свира у професионалном фолклорном ансамблу „Коло“ из Београда.

Слободан је из дана у дан показивао све већи напредак и успех, а у својој 15. години проглашен је за најбољег инструменталисту на фестивалу музичких друштава Војводине. Ова награда била је сам почетак његовог успона ка врху.

10805174_780390532019480_777612064_n

Образовање

Слободан је завршио Карловачку гимназију, а 1998.  је уписао Амстердамски џез конзерваторијум – одсек за саксофон. Пред бомбардовање 1999. прекинуо је школовање и вратио се у Србију, где је остао до завршетка бомбардовања, а потом се фебруара 2000. вратио у Амстердам и наставио са студијама. Дипломирао је 2004. године, а 2007. је магистрирао са највишом оценом. Данас је Слободан веома успешан човек, истакнути мултиинструменталиста, музичар, композитор, певач грленог и византијског стила и добитник многобројних награда које доказују да је Слободан велики таленат.

Иако је славан, Слободан је сасвим обичан човек, што би се рекло „човек из народа“. Вечити позитивац, увек насмејан, расположен, сјајан саветодавац и веома осећајан и хуман човек, што доказују његови многобројни хуманитарни концерти.

Оснивач је састава „Балканополис“, са којим одржава концерте и са којим је објавио независно компакт-диск издање „Лет изнад Балкана“.

10807906_780390695352797_337181593_n

Слободан је самоуки инструменталиста, а свира следеће инструменте:

  1. кларинет
  2. кавал
  3. фрулу
  4. гајде
  5. дипле
  6. двојнице
  7. акустичну гитару
  8. тенор саксофон
  9. флауту
  10. тамбуру
  11. јерменски дудук
  12. окарина
  13. алт и сопрен саксофон

Најлепше песме:

  • Вода
  • Небо
  • Свадбарска
  • Песма за оца
  • Горо моја
  • Анђео
  • Поход
  • Црне очи
  • Златна јабука

Аутор: Сања Нинковић

Александар Сергејевич Пушкин

Наша другарица Миљана Теодоровић је недавно одржала час српског језика о Александру Пушкину. Пошто смо мислили да је ово веома важна тема, одлучили смо да снимимо њено презентовање лекције. Миљана нам је кроз пар минута, уз одлично одрађену PowerPoint презентацију, дочарала ко је био Пушкин, и какав је био његов живот.

Миљанина презентација лекције

Добрица Ћосић (1921- 2014)

18. маја, напустио нас је један од највећих живих српских писаца, академик, Добрица Ћосић.

Рођен је 29. децембра 1921. године у Великој Дренови код Трстеника. Био је српски писац, есејиста и романсијер, политички и национални теоретичар и редовни члан САНУ. Био је и први председник СРЈ (1992 -1993). Био је укључен у партизански покрет (1941) и био је политички комесар Ресавског партизанског одреда, уредник листа „Млади борац“ и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. Завршио је Вишу политичку школу „Ђуро Ђаковић“ у Београду.

10314671_689566747768526_2253941673224151716_n

Први роман, „Далеко је сунце“ објавио је 1951. године. Такође су познати су и остали романи: „Корени“, „Деобе“, „Време смрти“, „Време зла“, „Време власти“. Двоструки је добитник Нинове награде за романе Корени (1954)  и Деобе (1961).

Корени

У овом поетско-психолошком роману представља слику раскола у једној патријархалној породици, односно раскола у народу (грађу узима из стварности Србије).

  Аутор: Сања Нинковић

Габријел Гарсија Маркес-Нобеловац

– 17. 04. 2014. преминуо је Нобеловац Габријел Гарсија Маркес. Маркес је био колумбијски писац, новинар, издавач и политички активиста. Родио се 6. марта 1927. у граду Аракатака, а живео је у Мексику. Сматра се најпознатијим писцем магичног реализма, жанра у коме се преплићу митови и магија са реалношћу свакодневне егзистенције. Добитник је Нобелове награде за књижевност 1982. године.

Gabriel-Garcia-Marquez-Internet_LRZIMA20130306_0113_11

Маркесов живот:

*6. март 1927.- рођен у Аракатаки

*1940. добио стипендију за надарену децу

*1946. матурирао и уписао Национални универзитет права у Боготи

*1947. објавио прво дело

*1955. се преселио у Рим

*1958. започео пријатљство са Фиделом Кастром

*1967. објавио роман „Сто година самоће“

*1982. добио Нобелову награду за књижевност

Занимљивости о Маркесу:

-Најстарији од једанаесторо деце

-У својој младости био је стидљив момак који је писао смешне песме

-До десете године су га одгајали баба и деда, који су му, причајући маштовите приче, будили машту

-Прво дело објавио још као ђак

-Оженио се комшиницом из детињства

Најпознатија дела:

-Очи плавог пса

-О љубави и другим демонима

-Патријархова јесен

-Сто година самоће

-Дванаест ходочашћа

Маркесови цитати :

„Ниједна особа не заслужује твоје сузе, а она која их заслужује, никада те неће расплакати.“

„Немој никада престати да се смејеш, чак ни када си тужна, јер никад се не зна ко би се могао заљубити у твој осмех.“

„Можда си у очима света само једна особа, али си у очима једне особе цео свет.“

„Не плачи зато што се завршило. Радуј се зато што се догодило.“

„Не волим те због онога што јеси, већ због онога што сам ја кад сам поред тебе.“

„Живот је најбољи изум. “

                                                                                                                                                  Aутор: Сања Нинковић

 

Нелсон Мендела, борац за људска права

Нелсон Мендела, који је преминуо у својој 95. години, био је један од најцењенијих светских државника. Овај бивши председник и борац за слободу предводио је борбу за укидање режима апартхејда у Јужној Африци и увођење мултирасне демократије у својој земљи.

Слика

МЛАДОСТ

18.јул 1918: Нелсон Мендела рођен је у близини Квунуа, у Транскеију, као најмлађи син главног саветника племског клана Тембу.

1939: У Јоханезбургу је искусио систем апартхејда, који је црном становништву забрањивао да гласа, да путује без дозволе и да поседује земљу.

1944: Оснивао Омладински савез Афричког националног конгреса, заједно с колегом Оливером Тамбоом.

БОРБА

1952: Осуђен је због масовне кампање грађанске непослушности против неправичних закона коју је покренула његова партија АНЦ.

1956: Мендела и још 156 политичких активиста ухапшени су и оптужени за насилно рушење државног режима.

1960: Масакр у Шарпвилу-69 рних демонстраната је убијено када полиција  отворила ватру на учеснике мирних демонстрација. АНЦ је забрањен а Мендела је 1964. послат на издржавање доживотне робије.

Слика

ОД ЗАТВОРЕНИКА ДО ПРЕДСЕДНИКА

1990: Председник Фредерик де Клерк укинуо је апартхејд и забрану АНЦ. Мендела је 11. фебруара пуштен на слободу.

1991: Изабран за председника АНЦ.

1993: Нелсон Мендела је добио Нобелову награду за мир

1994: Постаје први црни преседник Јужне Африке.

1999: Предаје власт.

05.12.2013: Преминуо од инфекције плућа.

СликаНелсон  Мендела је  човек који нас је  задужио својим делима.  Он нам је показао да  је борба за  равноправност  свих људи тешка, али не и немогућа.  Изгубио је битку са болешћу,  али је оставио неизбрисив  печат на целу  данашњу цивилизацију.

Наводимо неке од његових речи.

-„Одбацујем расизам, јер га третирам као варварски чин, без обзира долазио од црног или белог човека.“

-„Борио сам се против белачке доминације и борио се против црначке домиације. Неговао сам идеал демократског и слободног друштва у којем све особе живе заједно у хармонији и с једнаким могућностима. То је идеал за који се надам да живим и да га остварим. Ако је потребно, за тај сам идеал спреман и да умрем.“

                                                                                                                                                                       Аутори: Марко Вигњевић и Андреј Хложан