Зашто програмирање

Готово је сигурно да се посао за ИТ стручњака веома брзо проналази, чак и у нашој земљи. Потражња је изузетно велика, а број програмера недовољан. Оваква ситуација је у нашој земљи а генерално и у свету, доводи до тога да су плате програмера знатно изнад просека.

Према анкети коју је извршила Startit заједница крајем 2015. године, просек плате програмера у нашој земљи је, веровали или не, 1250€. Поред тога занимљива чињеница је да је више од 50% испитаника није факултетски образовано.

Поставио сам пар питања ученицима наше школе, Дејану и Андрији, који се већ дуже време баве програмирањем.

Кад сте се први пут сусрели  са програмирањем?

img_1734

Са Дејаном у Песталоци селу у Швајцарској

Дејан: У 2010. години, недуго пре него што сам напунио 12 година. Прво сам се бавио модовањем игара.

Андрија: Сусрео сам се са програмирањем (ако бисмо то назвали тако) када сам правио један веб-сајт преко Нокија телефона. Тада нисам имао рачунар, али сам имао приступ интернету и убрзо сам нашао један сајт који даје бесплатан хостинг за мобилне веб сајтове, где сам годину дана куцкао XHTML странице из досаде. Међутим, први сусрет са правим кодовима је био кроз једну апликацију за 3D моделовање  која се зове блендер. Она у себи садржи  „Game Engine“ што је скуп алата потребан за прављење игрице. Тамо сам се први пут упознао са Python језиком, и научио неке од основних ствари.

Зашто сте одабрали баш програмирање као свој „занат“?

Дејан: Занимљиво је, тренутно се све више развија и блиска будућност ће се вероватно вртети око информационих технологија.

kovac

Андрија је био баш расположен за сликање

Андрија: Програмирање сам изабрао јер сам кроз своје авантуре по интернету видео да је велика потреба за програмерима и да је веома лако зарадити на томе. Такође сам уживао бацати сате на мале системе у игрици који нису радили, тако да сам сматрао да би ово било савршено за мене. После се испоставило да оно „лако зарадити“ није било истина, али још се нисам покајао.

Која грана IT индустрије је твој избор и зашто?

Дејан: Највише уживам у game developmentu, али све долази у обзир.

Андрија: Мој избор је Game Development, јер је  једноставно најзанимљивији. У играма све је могуће, а сваким даном се то чак и повећава са пројектима као Oculus Rift који омогућавају да и ми сами ускочимо у тај свет.

Да ли те већ  почели да зарађујете?

Дејан: Да, мислим да сам зарадио прве паре од програмирања када сам имао 15 година.

Андрија: Нашао сам запослење у једном тиму као фриленсер. Радио сам тамо пола године, али сам тај тим напустио због лошег менаџмента.

Много људи који траже програмере на фриленс тржишту, желе прво да виде претходна искуства и радове, што може да буде проблематично за нове програмере који желе нешто да зараде без великих обавеза.

Да ли планирате да наставите да се бавите овим послом у будућности?

Дејан: Да, засигурно.

Андрија: Наравно.

Шта би могла да буде лоша страна овог посла?

Дејан: Можда то што проводимо времена испред рачунара.

Андрија: …

Да ли мислите да  свакодневно вишесатно седење за рачунаром угрожава ваше здравље?

Дејан: Сигурно ми штети, пре свега очима. Мислим да би свакодневна активност, као на пример спорт, била сасвим довољна да се отклони већина могућих здравствених проблема.

Андрија: Многи кажу да штети, али ја говорим да и  мењање поза помаже. Наравно није здраво претварати се да си биљка по цео дан и зато  многе фирме обезбеђују својим запосленицима редовне теримне  у различитим салама за рекреацију.

А што се моје рекреације тиче – сад ћу да кренем, само још ову скрипту да завршим.

Имате ли неки савет за почетнике који би да крену с програмирањем али не знају како?

Дејан: Програмирање није нешто сто се учи преко ноћи, тако да треба бити одлучан и упоран. Сам интернет има сасвим довољно ресурса да би неко научио програмирање довољно да се бави тиме и зарађује.

Андрија: Мој савет би био да осмисле пројекат који би желели да ураде, и онда да нађу туторијал на Јутујубу који објашњава како да се то уради. Наравно, прва креација вероватно неће бити добра, али ће после сваког неуспеха доћи знање.

Како видите себе кроз 10 година?

Дејан: Обично не гледам толико далеко у будућност, али бих вероватно исто ово радио и тада, пошто не видим разлог зашто бих прекинуо.

Андрија: Кроз 10 година видим себе или како сам се скрасио у некој компанији у иностранству, са све са лепом платом, или како водим мањи тим за прављање игара, такође изван наше земље.  Све у свему,  планирам да завршим ФТН, а после тога видећу где ме живот одведе, изван наше државе.

Са Дејаном и Андријом разговарао: Милан Панин

 

Advertisements

„Благо томе ко довијека живи, имао се рашта и родити“ (П.П. Његош)

Жеља за вечним животом, то јест постојању кроз векове, присутна је код већине људи.
У данашње време,чини ми се, људи на погрешан начин гледају на бесмртност. Основни циљ у животу им је да ураде све, не бирајући средства и начине, како би били упамћени. Није им важно на који начин њихова дела помажу овом свету,   једино чиме се воде је материјална награда. Проблем је у томе шта они не схватају шта значи довека живети.

На срећу наша историја је пуна људи којима награда као материјално добро није представљала суштину. И управо су они ти који живе заувек кроз своја дела и заслуге које се преносе кроз деценије и векове. Њима није било тешко закорачити у реалан свет и осврнути се, суочити се са истином и потрудити да остану запамћени по својим делима.

Његош је на самрти рекао: “ Не жалим што ћу умрети, али жалим што нисам у мом животу ништа знаменито учинио.“  Овом својом изјавом доказује да људи који доприносе свету нису увек свесни колико су допринели. Можда им се чини да у том тренутку њихова дела не значе много, али вековима касније она се препричавају и њихови актери величају. Неистицањем и невеличањем својих заслуга они показују скромност, које у ово време многима недостаје.

Треба ићи кроз живот и спознати свет као и сва дешавања у њему. Смисао нашег постојања је да опстанемо у животу, али тако да не поништавамо људскост у њему. Сваки човек има своје место у овом свету, због чега мора да ради на свом истицању, али једино са позиције људског у себи. Тек тада можемо да се надамо да ћемо остати упамћени. Сви они који још увек живе нису величали себе, него су оставили нешто на чему смо им захвални.

Наталија Станојев

С ветром уз лице

Живот је највећи дар који смо добили одмах по рођењу. Бескрајан циклус времена испуњен срећом, тугом, радошћу као и потешкоћама и проблемима. Од нас зависи да ли ћемо из игре живота изаћи као победници или губитници. Једно знам:  крај игре је увек присутан.

dsqdasd

Човеков највећи циљ, најчешће недостигнут, је упознавање самога себе, све остало су путеви ка срећи. На тим путевима се препречују проблеми, који уставри и јесу наша мотивација да идемо даље, да нађемо решење за њих, јер човек не може да живи без наде у боље сутра. Све оно што нам не допушта да храбро удишемо ваздух, без страха, је само испит у игри. Можемо да га положимо али и само скренемо са тог правог пута са препрекама, на неки који води илузијама, које су сама грешка. Са друге старне човек не би био човек када не би грешио. Уколико пође погрешним путем сваки нови дан његова је шанса да се врати на прави пут. Истина ће увек показивати прави правац.

Ако у своју књигу не напишемо ништа, по чему да нас памте? Свака исписана књига постаје дело које свакоме може бити путказ са упозорењима.
Онај који дотигне до самог врха, а под његовим ногама је било само дно, зна да цени живот који му је подарен. Иако је он само игра, он је и игра која нас може учинити живим чак и после смрти. Све зависи од нас.

Миљана Теодоровић (http://instagram.com/miljana12)