Наш ватрогасац

Иако  већ скоро четири године заједнички делимо ученичке радости и муке и добро се познајемо, свако од нас има неки делић живота који чува само за себе. Тако смо тек недавно сазнали да Расћислав има необичан хоби. Наиме, он је члан добровољног ватрогасног друштва из Пивница.

15497595_10211815835337718_1957132028_n

Расћислав Милец – члан добровољног ватрогасног друштва – Пивнице

Разговарали смо са њим како бисмо дознали више о овом његовом хобију.

Расћиславе, одакле ти жеља да будеш ватрогасац и колико се дуго бавиш овим послом?

Добровољним ватрогаством се бавим око годину дана. Овом послу ме је привукла пре свега жеља да помогнем људима у невољи. И мој отац се тиме некад бавио, па ми је то помало у крви. Добар део мојих другара се такође тиме бави. У нашем месту је то традиција.

Да ли је овај посао  захтеван?

И јесте и није. Пошто су Пивнице мало село, код нас нема много пожара током године, али кад избије пожар онда морамо да дамо све од себе и да останемо „хладне главе“, како бисмо успели да га локализујемо и угасимо. За време пожара овај посао за ватрогасце уме да буде много захтеван.

Који ризик носи у себи овај посао?

Овај посао носи велики ризик од опекотина и многих других незгода и повреда које могу лако да се десе, јер се све одиграва муњевитом брзином. У случају повреде у гашењу пожара десет ватрогасаца, без обзира на њихово име и презиме, покрива осигурање.

Која је најопаснија ситуација у којој си се ти нашао?

Била је то  моја прва интервенција на пожару. Недеља пре подне. Зачујем сирену, истрчавам на улицу и од комшије сазнајем да је букнуо пожар у нашем комшилуку. Трчим да видим шта се дешава. Цела кућа гори, пожар је веома велик. Облачим униформу и крећем да развлачим црева. Командир спашава људе из куће, а ми остали гасимо.

Убрзо су дошли и чланови професионалне ватрогасне јединице из Бачке Паланке, тако да смо радили „раме уз раме“ са њима. Пожар је трајао дугих пет сати.

Да ли си задовољан овим послом и да ли планираш да наставиш тиме да се бавиш и када завршиш средњу школу?

Веома сам задовољан, то је изазован и одговоран посао и желим да се бавим добровољним ватрогаством док год будем могао.

И за крај, да ли имаш неку поруку за све оне који желе да буду ватрогасци- волонтери?

Оно што мислим да је важно да знају  сви који желе да учествују у раду добровољних ватрогасних друштава, је да у случају пожара треба остати смирен и без наглих реакција,  јер брзоплетост може коштати живота у овом послу.

И још да додам, ко хоће и ко може, увек је добродошао да се упише у ватрогасно друштво јер  је заинтересованост младих за овај племенити посао веома мала.

Ако вас је наш саговорник, Расћислав Милец заинтересовао за свој, условно речено, хоби, и размишљате да и ви постанете добровољни ватрогасац, прочитајте Упутство за поступање приликом гашења пожара које је саставио за вас.

Са Расћиславом је разговарао Милан Панин

Advertisements

Тражим помиловање за псе луталице

Неким људима је најбољи пријатељ човек, некимa књига, а некимa пас. Постоји изрека која каже: „Пас је најбољи човеков пријатељ“ и та изрека је у потпуности тачна.

Ја сам велики љубитељ животиња, а нарочито паса. Власница сам четири пса и из изкуства знам да су пси заиста добри пријатељи људима. Иако не умеју да говоре, они имају емоције и саосећају се са власником, што их чини бољима од многих људи. Они су човеку (власнику) само део живота, а човек је њима цео живот, цео свет.

На улицама све чешће можемо срести пса луталицу, који је углавном агресиван и ког се бојимо. Запитате ли се некада зашто су готово све луталице агресивне? Све те луталице су некада имале власника, дом, храну, пажњу и љубав, али су, нажалост, завршиле на улици. Када пас заврши на улици, сви га вијају, терају, муче, шутирају и баш из тог разлога он постаје агресиван.

У данашње време људи издвајају веће своте новца како би купили неке „популарне“ расне мале псе који им углавном служе за фотографисање и хвалисање, па чак и као модни детаљ, а оне мање „популарне“ избацују на улицу. Па побогу, и они су жива бића, имају емоције и бољи су од олоша који их избацује и прави од њих луталице! Читам, слушам, гледам, чујем како се људи жале на псе луталице, а исти ти људи си макар једном избацили пса на улицу и направили луталицу од њега.

14858666_10211281423177748_1703398877_o.jpg

Молим све оне који купују псе да не чине то, већ да удоме неког напуштеног пса, а новац са којим су желели да плате пса нека уплате на рачун некога коме је потребно за лечење, јер, верујте ми, бићете срећни што сте добили пса коме сте подарили дом, а који ће вам заузврат подарити неизмерну љубав. Биће срећан и онај за чије лечење сте уплатили новац и помогли му да се излечи.

Верујте да нема ништа лепше него када се после напорног дана на послу, у школи и слично,  вратиш кући, а на вратима те сачека верни пријатељ, трчкара око тебе, маше репом, радује ти се.

Још једном молим све људе да не избацују псе на улицу, да их не купују, већ удомљавају, и ако већ нису у могућности да удоме, могу макар да их нахране и помазе, а не да их туку и муче.

„Човекова душа се може оценити према томе како третира пса“.

Аутор: Сања Нинковић

Дан победе и Дан школе

И ове године прославили смо Дан школе на уобичајен начин: кроз различите спортске активности и пригодну свечаност. Међутим, овог 9. маја, захваљујући кратким предавањима које организујемо на часу српског, а ове године смо радили међуратну књижевност, постали смо свесни величине овог датума. Дан победе над фашизмом обележава се у целом свету, како се ужаси не само Другог светског, већ и сваког другог рата, не би заборавили.

Вељко и Миљана осмисли су получасовно предавање о фашизму, његовим коренима, узроцима и последицама, као и антифашистичкој борби и њеном значају. Подсетили су све присутне на страхоте које је фашизам изазвао, али и на херојски отпор на који је наишао.

13250546_10209786511765897_561664184_n

Вељко је нас је одушевио својим познавањем историје и начином презентовања, а Миљана нас навела да се замислимо, изговоривши песму америчког џез музичара, Чарлса Мингуса  „Не дозволи да се то догоди и овде“ (варијанта песме пастора Мартина Нимелера која говори о ћутању немачких интелектуалаца након успона нациста на власт и почетка политике „чишћења“ усмерене против различитих група друштва).

Песму вам преносимо у целини. Замислите се, и не дозволите да се то догоди и овде.

„Једнога дана дошли су и одвели комунисте
А ја нисам рекао ништа јер нисам био комуниста
Затим су једнога дана дошли и одвели људе јеврејске вере
А ја нисам рекао ништа јер ми је нестало вере
Једнога дана дошли су и одвели синдикалце
А ја нисам рекао ништа јер нисам био синдикалац
Једнога дана запалили су католичке цркве
А ја нисам рекао ништа јер сам рођен као протестант
Онда су једнога дана дошли и одвели мене
А ја нисам могао рећи ништа јер био сам крив као и они
Јер нисам се побунио и рекао да сви људи имају право на слободу
У свакој земљи
Био сам крив за геноцид
Као ти
Сви ви
Јер ви знате када је човек слободан
И када га ослободити његовог ропства
Зато вас све оптужујем за геноцид
Исто као себе
Један од 18 милиона мртвих Јевреја
18 милиона мртвих људи.“

Уз Kahoot до петице

Један од часова српског језика одлучили смо да организујемо на наш начин, уз један све популарнији програм, Kаху (Kahoot)! Направили смо квиз из градива које смо радили у другом полугодишту. Тема је била међуратна књижевност.

Kаху је онлајн сервис који нам омогућује да направимо квиз у коме могу да учествују ученици целог разреда.

unnamed

Аутор преко лаптопа или рачунара покреће  квиз који је пре тога постави на сајт: https://getkahoot.com/. Потребан је и пројектор преко кога сви у разреду могу да виде питања.

Учесници долазе до квиза помоћу таблета или мобилног телефона преко следеће адресе: www.kahoot.it. Добијају ПИН код помоћу којега се укључују у такмичење. Игра може да почне. И провера знања.

dasd.png

Наш квиз се зове: Међуратна књижевност. Када се региструјете на Каху, можете га прегледати кликом на Preview, или играти кликом на Play. Но, није узбудљиво да играте сами. Добро је да буде што више учесника. Победник је онај који освоји највише бодова, а да је притом био и најбржи. Јер мери се свака секунда. Систем сам проглашава победника, на професорки је само да му упише једну петицу.

А како је то изгледало на нашем часу погледајте на слици.

13292789_10209786505685745_1629116780_n

Аутор чланка:  Душан Чалија

Пут Алпа – Репортажа из Швајцарске

На брдашцу изнад Трогена, где су саобраћајни знаци у виду смајлија и крава на путу, где је трава беспрекорно покошена, налази се дечије село Песталоци. Ми смо се баш тамо упутили почетком ове школске године.

12380790_10208405419839462_900954889_o
Нас 40 ђака из Бачке Паланке и Сомбора изашло је из аутобуса након двадесетчетворочасовне вожње и закорачило у незаборавну авантуру. Швајцарска нас је великодушно дочекала лепим временом, а Данијел и Мартин, наши учитељи, са осмехом.

Сместили смо се у нашу дрвену кућу у Песталоци селу. Кућа има све што је потребно да нам боравак учини пријатним и лагодним. Нас је двадесет и троје, али се овде осећамо сасвим комотно. Нашa кућа је међу најстаријим у селу које носи име по великом швајцарском педагогу и реформатору образовања Јохану Хајнриху Песталоцију. Ове куће су после Другог светског рата биле дом ратним сирочићима из Европе, а касније и са Тибета.

За време нашег боравка у селу, десило се и окупљање Тибетанаца који су некада овде живели. Неки од њих су овде боравили пре 40 и више година.
Данас се у овој школи у Алпима одржавају пројекти интеркултуралне размене деце и младих. Хуманитарну улогу Песталоција заменила је образовна.

Пред нама су биле две недеље дружења и упијање свих чари које нам је нудила природа око нас. Већ првих пар дана смо морали да уђемо у нову, за нас необичну рутину. Она се састојала од одржавања наше заједничке куће, прања суђа, одлажења у школу, а уз све то смо се привикавали на швајцарску тачност.
У школи смо учествовали у радионицама, су од нас захтевале пажњу и укљученост, много већу од оне на које смо навикли. Отварали смо и обрађивали пуно нових тема, као што су права деце, дискриминација, интеркултуралност, идентитет… Кроз њих смо се боље упознали са вршњацима из Сомбора, а са некима од њих и спријатељили. Заједничке радионице са вршњацима из Белорусије су биле посебно занимљиве, јер су нам пружиле прилику да ближе упознамо децу из друге, географски удаљене, а по много чему блиске земље. Било је веома узбудљиво учити и сарађивати са њима.

Најзанимљивија активност била је припрема наше радио емисије, која се састојала од савладавања техничких детаља (коришћење микрофона, поставка гласа…), али и тимског рада на креирању програма који је требало да ослика наш боравак у Песталоцију на начин који је близак и занимљив слушаоцима.
Један од наших задатака, нама можда и најважнији, било је представљање наше земље, њених обичаја и традиције, као и града из ког долазимо. Припреме за ову презентацију започели смо још у Србији, у сарадњи са нашим супервизорима који су нам давали упутства и смернице, а наставили у Швајцарској, у паузама између радионица, у сарадњи са другарима из Сомбора.

12388152_10208405419919464_393799696_n
Викенд је био рехзервисан за излете и уживање у швајцарским градовима. Посетили смо Сен Гален, Цирих, Луцерн, прошетали смо обалом Боденског језера кога називају још и немачко море, попели се на врх Сантос (виско 2502м) на коме смо доживели праву снежну мећаву након које смо били почашћени са дивним погледом на Алпе. Такође смо посетили едукативни центар науке „Технорама“ где смо између осталог видели Теслин кавез и исробали експеримент са високофреквентним струјама.

12364026_10208405419479453_1218094279_o12366702_10208405419679458_1786619315_n
Након ове незаборавне двонедељне авантуре дошло је време повратка. Сели смо у наш аутобус и са чежњом гледали како познате слике остају иза нас. Вратили смо се кући у школске клупе као сада већ познати „швајцарци“.
Међутим, то није била последња станица нашег путовања; остало је још да пренесемо стечено знање и искуство млађим ученицима, такође у виду радионица.
Може се рећи да се наше путовање ту и завршило али верујте ми ми смо још у Швајцарској.

Аутор: Миљана Теодоровић

 

 

Једно замишљено путовање

Данас је 6. јануар и уједно и 6. дан мог боравка у Витлејему. Витлејем је град на подручју Палестине и налази се близу Јерусалима. Ових дана град је препун људи који пристижу из оближњих места због пописа становништва. Све куће, гостионице, па чак и штале су пуне, готово да у граду нема више места ни за једног човека. Спушта се вече, седим испред гостионице у којој боравим већ шести дан и посматрам пролазнике. На свега неколико метара од себе угледах жену на магарцу и човека који поред магарца уморно корача. Жена је трудна, а како чух из њеног разговора са човеком, они долазе из Назарета. Човек и жена прилазе гостионичару који је седео поред мене и питају га да ли има слободну собу у којој би преноћили, а он им одговори одрично. Они наставише пут, а ја, како ми је већ превише хладно, кренух ка соби. Лежим у кревету, вртим се, неће ми сан на очи, непрестано размишљам о жени и човеку и питам се да ли су пронашли собу или ће ноћ провести на овој хладноћи под ведрим небом. Нешто ми не да мира, па одлучих да прошетам градом, не бих ли срела њих двоје или пак сазнала да ли су нашли преноћиште. Корачам градом већ сат времена, али од њих ни трага ни гласа. Погледах у небо, кад гле’ чуда, једна велика звезда је толико засјала да је изгледало као да је дан. Одлучих да пратим звезду, да видим где ће ме одвести. Након само неколико минута пешачења угледах пећину изнад које је звезда сјала. Зачух плач детета, те одлучих да уђем у пећину. У пећини угледах жену и човека које сам целу ноћ тражила по граду. Покрај жене се налазе јасле, а у њима тек рођена беба. Осим човека, жене и новорођенчета, у пећини се налази и неколико животиња. Прилазим јаслама како бих видела бебу. Дечак је прави мало анђео и зрачи неком чудном светлошћу. Ускоро ће јутро, те се упутих ка гостионици како бих макар мало одспавала. Сада могу мирно да спавам, пронашла сам их и уверила се да су добро. Заспах, а у сну ми се јави анђео и рече ми да је онај новорођени дечак Исус, син Божји.

Аутор:Сања Нинковић

sanja

Нобелова награда Патрику Модиану

*Жан Патрик Модиано ( рођен 30. јула 1945.) француски писац и добитник Нобелове награде за књижевност 2014. године . Поред ове, Модиано је добитник и Аустријске државне награде за европску књижевност 2012. Стари секретар Шведске академије Модијана је назвао „Марселом Прустом нашег времена“. Добитник је бројних награда укључујући Награду француске академије, Награду књижара и издавача, Гонкурову награду. Модиано је Нобеову награду посветио своме унуку.

modiano_postcard

*Нобелове награде додељују се од 1901, за достигнућа у науци, књижевности и миру. Назване су по Алфреду Нобелу, изумитељу динамита и пословном човеку. Награда у вредности од осам милиона круна (1.1 милион долара) му је додељена за уметност сећања, са којим оживљава највероватније људске судбине и открива живот”.      -Модијано пише по обиму мале књиге, до 150 страница, са варијацијама на исту тему: о успоменама, губитку, забораву, идентитету, несталим особама… Воли детективски жанр и поиграва се њиме, пише забавне књиге, али истовремено говори и кључне ствари о сећању и времену. Модијано је аутор 30 дела, а најновији роман је “Поур qуе ту не те пердес пас данс ле qуартиер”. Занимљиво је то да је Модиано у свим делима помињао чак и Србе. У Србији су, између осталих, објављени његови романи „Родослов“, „Дора Брудер“, „Те Незнанке“, „Мала принцеза“, „У кафеу изгубљене младости“, а аутор је и књига за децу, сценарија… Према роману „Lacombe Lucien“ снимљен је и филм, а Модиано је био фаворит многих кладионичара.

patrik-modiano

*Његово дело нашим читаоцима приближила је преводилац из Париза Мирјана Уакнин, која је до сада на српски језик за „Стубове културе“ превела његове романе „Дора Брудер“, „Те незнанке“, „Мала принцеза“, „Родослов“ и „У кафеу изгубљене младости.“ Модиано је један од најзначајнијих француских писаца који ужива неподељене хвале и подршку, и публике и критике. Воле га подједнако, а та неподељеност се ретко среће у књижевном свету. Сваки од његових романа је културни и књижевни догађај “пар екселанс”. Врло је једноставан, држи се по страни и мислим да га ова ситуација у којој се сада заслужено нашао, вишеструко превазилази. Познат је као изузетно повучен, скроман и једноставан човек који врло мало комуницира са јавношћу. Занимљиво је то да је писао и дечије књиге и сценарија за филмове, а Луј Мал је по његовом роману „Lacombe Lucien“ 1974. снимио истоимени филм који је освојио Бафту и био номинован за награде Оскар и Златни глобус. Отац је две кћерке, Зине и Мари која је већ угледна фолк-џез певачица и кантаутор.