„Благо томе ко довијека живи, имао се рашта и родити“ (П.П. Његош)

Жеља за вечним животом, то јест постојању кроз векове, присутна је код већине људи.
У данашње време,чини ми се, људи на погрешан начин гледају на бесмртност. Основни циљ у животу им је да ураде све, не бирајући средства и начине, како би били упамћени. Није им важно на који начин њихова дела помажу овом свету,   једино чиме се воде је материјална награда. Проблем је у томе шта они не схватају шта значи довека живети.

На срећу наша историја је пуна људи којима награда као материјално добро није представљала суштину. И управо су они ти који живе заувек кроз своја дела и заслуге које се преносе кроз деценије и векове. Њима није било тешко закорачити у реалан свет и осврнути се, суочити се са истином и потрудити да остану запамћени по својим делима.

Његош је на самрти рекао: “ Не жалим што ћу умрети, али жалим што нисам у мом животу ништа знаменито учинио.“  Овом својом изјавом доказује да људи који доприносе свету нису увек свесни колико су допринели. Можда им се чини да у том тренутку њихова дела не значе много, али вековима касније она се препричавају и њихови актери величају. Неистицањем и невеличањем својих заслуга они показују скромност, које у ово време многима недостаје.

Треба ићи кроз живот и спознати свет као и сва дешавања у њему. Смисао нашег постојања је да опстанемо у животу, али тако да не поништавамо људскост у њему. Сваки човек има своје место у овом свету, због чега мора да ради на свом истицању, али једино са позиције људског у себи. Тек тада можемо да се надамо да ћемо остати упамћени. Сви они који још увек живе нису величали себе, него су оставили нешто на чему смо им захвални.

Наталија Станојев

Advertisements

Једно замишљено путовање

Данас је 6. јануар и уједно и 6. дан мог боравка у Витлејему. Витлејем је град на подручју Палестине и налази се близу Јерусалима. Ових дана град је препун људи који пристижу из оближњих места због пописа становништва. Све куће, гостионице, па чак и штале су пуне, готово да у граду нема више места ни за једног човека. Спушта се вече, седим испред гостионице у којој боравим већ шести дан и посматрам пролазнике. На свега неколико метара од себе угледах жену на магарцу и човека који поред магарца уморно корача. Жена је трудна, а како чух из њеног разговора са човеком, они долазе из Назарета. Човек и жена прилазе гостионичару који је седео поред мене и питају га да ли има слободну собу у којој би преноћили, а он им одговори одрично. Они наставише пут, а ја, како ми је већ превише хладно, кренух ка соби. Лежим у кревету, вртим се, неће ми сан на очи, непрестано размишљам о жени и човеку и питам се да ли су пронашли собу или ће ноћ провести на овој хладноћи под ведрим небом. Нешто ми не да мира, па одлучих да прошетам градом, не бих ли срела њих двоје или пак сазнала да ли су нашли преноћиште. Корачам градом већ сат времена, али од њих ни трага ни гласа. Погледах у небо, кад гле’ чуда, једна велика звезда је толико засјала да је изгледало као да је дан. Одлучих да пратим звезду, да видим где ће ме одвести. Након само неколико минута пешачења угледах пећину изнад које је звезда сјала. Зачух плач детета, те одлучих да уђем у пећину. У пећини угледах жену и човека које сам целу ноћ тражила по граду. Покрај жене се налазе јасле, а у њима тек рођена беба. Осим човека, жене и новорођенчета, у пећини се налази и неколико животиња. Прилазим јаслама како бих видела бебу. Дечак је прави мало анђео и зрачи неком чудном светлошћу. Ускоро ће јутро, те се упутих ка гостионици како бих макар мало одспавала. Сада могу мирно да спавам, пронашла сам их и уверила се да су добро. Заспах, а у сну ми се јави анђео и рече ми да је онај новорођени дечак Исус, син Божји.

Аутор:Сања Нинковић

sanja