Од ученика до професора (Марко Максимовић)

1978803_663375153721019_79667288_n

10. септембра 1980. године родио се дечак по имену Марко. Још као мали показивао је задивљујуће знање и љубав према математици. Учењем и радом, следећи своје знање и жеље, завршио је ТШ „9. мај“ у Бачкој Паланци, након чега је уписао математику на ПМФ.

Некадашњи одликаш , данас је професор математике у ТШ „9. мај“, коју је некада похађао. Водећи се радозналошћу, поставила сам неколико питања Марку.

Какав је осећај радити као професор у школи коју сте некада похађали?

Радити у школи коју сам некад похађао, вратити се у своју средину, у свој град, после година проведених на студијама, је посебан осећај.  Било ми је веома драго и помало необично што сам добио прилику да поново сретнем своје професоре и упознам их и као колеге.

Да ли је лакше бити професор или ученик?

И једно и друго има своје лепе и мање лепе стране. Бити ученик, усвајати нова знања, образовати се, није лако. Сам процес учења није лак. Ипак, ђачке дане треба искористити на што лепши начин, јер то је један од најлепших периода у животу.

Још теже је, чини ми се, подучавати друге, преносити знање, трудити се да једну апстрактну науку као што је математика, учиниш доступном и занимљивом ученицима. Математика, чини ми се, није баш омиљени предмет у школи.

Зашто сте се као ученик определили баш за ТШ „9. мај“?

Када сам завршавао осми разред, желео сам да упишем нешто што ће ми омогућити да имам „занат у рукама“ и да могу да се запослим одмах после средње школе. Зато сам се определио за  средњу стручну школу.

Данас  можемо чути разне лоше приче и предрасуде о  нашој школи.  Шта Ви мислите о томе?

Једну школу не чине зидови, столице и клупе, већ наставници и ученици. Како има и добрих и мање добрих ученика и наставника, тако има и добрих и лоших прича и коментара о школи. Често се дешава да људи више препричавају неке негативности од лепих и позитивних ствари које се дешавају у школи, па неко неупућен може да стекне погрешно мишљење о школи. Мислим да је „9. мај“ изванредна школа која може много тога да пружи ученицима, а најбитније је образовање које ученик треба да понесе и да му то знање користи у струци у којој ће радити, или у наставку даљег школовања.

За крај, пошаљите кратку поруку свим ученицима који похађају ову школу или онима који желе да је упишу.

Ученици треба да схвате да морају да уче, да много раде, да се труде, да поштују и себе и друге, јер једино кроз велики рад и упорност могу остварити неке своје жеље.

Сања Нинковић

Advertisements

Драган Стојковић-Пикси

Драган Стојковић Пикси је  фудбалер и легенда српског фудбала. Дивим му се због изванредних голова које је постигао и  волим да слушам о њему, његовој каријери и животу.

dragan-stojkovic-piksi-delije-1328585176-122580

По мом мишљењу Пикси се може сврстати у велике фудбалере и само због два необична гола која је постигао. Први  је дао из корнера, још док је играо у Црвеној зведи, а други  као тренер  са тренерске клупе, фантастичним волејом са пола терена.

Погледајте гол који је дао са клупе!

Ово је гол који је дао из корнера.

Драган Стојковић Пикси,  српски фудбалер и државни репрезентативац, а сада  и тренер, рођен је 3. марта 1965. године у Нишу. Фудбалску каријеру је започео у Радничом из Ниша. 1986. године прелази у Црвену Звезду и постаје пета Звездина звезда. Био је капитен тима и један од најбољих играча у бившој Југославији.

108385_983_f

У Олимпик из Француске (Марсеј) је прешао 1990. године и  са овим тимом је стигао до финала Купа шампиона где се састао са Црвеном звездом. Остаће упамћено да није хтео да шутира на њихов гол и зато је играо свега пар минута. Играчку каријеру завршава у Јапану  у клубу Нагоја. Тамо је три пута изабран за најбољег играча.

Клубови у којима је наступао:
-Раднички Ниш 1981-1986
-Црвена звезда 1986-1990
-Олимпик Марсеј 1990-1994
-Верона 1991-1992
-Нагоја Грампус 1994-2001

Пикси је био председник, као и тренер Црвене звезде (2005 – 2007), члан ФСЈ  (2001 – 2005), а од 2008. до данас је тренер Нагоје Грампус . Проглашен је за  најбољег  тренера у Јапану где и живи  са женом и троје деце.

Душан Чалија

Сукоб идеала и стварности

„Човек сања толико сјајнију светлост, колико мрачнија је ноћ око њега и у његовом срцу.“

И заиста је тако. Неретко сањамо и маштамо о нечему лепом и нестварном и сагледавамо ствари на неки лепши начин, са неке позитивније стране. Размишљамо, маштамо, стварамо неки свој идеалан свет, јер стварност није ни делић онога што би смо волели да јесте.

И ја сам велики сањар. Видим свет неким другим очима, из неког другог угла. У сваком злу тражим макар и мрвицу доброг.

1779868_655241491201052_279622208_n

У стварности су се људи заиста променили, постали су гори, лошији. Изгубили су људскост, постали зли, пакосни, а своја срца су, уместо љубављу, испунили мржњом. Сви они само гледају како ће једни другима напакостити, како ће некога оговарати, понижавати. Данас, када причају о некој особи, прво наводе његове мане и погрешне потезе, а притом се ни не запитају каква га је мука на тај потез натерала, а чак ни не спомену његове врлине и добре стране. Схватам да савршен и безгрешан човек не постоји, али зар људи морају бити баш толико зли и пакосни! Зар је Бог уложио труд и дао сву своју љубав да би међ’ народом владала оволика мржња и неслога!

Но, у сваком том злу и људској пакости ја тражим и проналазим разлоге и изговоре зашто је то тако. Чак и најгоре људе, ствари и ситуације покушавам да представим у лепшем светлу. И даље ћу сањати, маштати и на свет гледати другим очима и очекиваћу боље дане, па, можда, Бог и притисне за ‘рестарт’ и промени ову планету и људе на њој. Да, сањаћу, јер „да бисмо постигли велике ствари, није довољно само да делујемо, већ и да сањамо.“

Аутор:Сања Нинковић