На матурској екскурзији

Сећате се када смо се на самом почетку представили као будући интелектуалци и доктори хумора? Е,  није се ништа променило, баш такви смо прошетали европским престоницама и можда оставили неки траг.

bratislava

Упознавање са Братиславом

Прва дестинација је била Братислава,  као леп предах на нашем дугом путу. Иако уморни од вишечасовне вожње, помно смо слушали водича који нас је упознао са главним градом Словачке и његовом историјом. Боравак у Братислави је био релативно кратак, али је то био  почетак упознавања једног дела Европе. Овај град има нешто заједничко за Бачком Паланком – то је Дунав, на чијој смо обали седели, чекајући аутобус да нас повезе до крајњег одредишта – Прага.

Професори Којић и Звијер ухваћени у тренутку непажње 🙂

Чешка нас је дочекала са лепим временом, а Праг је уз то дефинитивно имао шта да покаже. Као доминатна грађевина која је својом лепотом на све нас оставила велики утисак,  издвојила се готичка катедрала Светог Вида. За њом по лепоти не заостаје ни Карлов мост, за који се везују многе приче, а мене су нарочито фасцинирали људи  који су потпуно растерећени шетали по њему. Гужва на мосту ама баш никоме није сметала.

Праг је дефинитивно оправдао наша очекивања, чак и више од тога. Провели смо у њему цео дан, што уз професоре и водича који нам је откривао његову историју и знаменитости, на врло занимљив и питак начин, што као слободни стрелци, размилевши се по његовим златним улицама, продавницама, пабовима.

Након целог дана проведеног у чешкој престоници, пошли смо на заслужени одмор у хотелу Juno који се налази на перферији града.

Тешко нас је било све окупити за фотографисање – у Прагу нам је то скоро успело

Следећег дана запутили смо се у Немачку у обилазак Дрездена, града који лежи на реци Елби. Оно што ме је изненадило је да овај град није ни у пола стар као што изгледа. Након потпуног разарања у Другом светском рату, на обнављање је чекао скоро пола века, све до пада Берлинског зида. Од деведесетих до данас, потпуно је реконструисан, тако да док шетате његовим улицама, имате утисак као да сте упловили у прошлост.

Разгледање дворца Цвингер уз занимљиву причу о Авусту Јаком и његовим женама

Ако је Праг био најлепши, Дрезден је за појединце био најузбудљивији град. Опростили смо се од њега пред сам залазак сунца.

За захер-торту чека се у реду

Пред нама је остала још једна узбудљива посета и још један леп европски град –  главни град Аустрије. Пошто смо Беч посетили у повратку за Србију, било је мало времена да га боље упознамо, али сасвим довољно да кажемо да смо у најлепшим улицама Беча попили кафицу и појели по коју Моцарт куглу. За нас је овај град значио и још који сат до краја нашег путовања, још који сат до завршетка наше матурске екскурзије.

Када све сагледам две недеље касније, општи утисак је и више него одличан. Најлепши осећај који сам понела са екскурзије нису толико градови којима смо шетали, нити грађевине којима смо се дивили,  већ атмосфера која је владала током целог путовања.

То смо ми. Са нама увек путује и хумор и добро расположење као и ове четири године.

Миљана Теодоровић

Advertisements

Зашто програмирање

Готово је сигурно да се посао за ИТ стручњака веома брзо проналази, чак и у нашој земљи. Потражња је изузетно велика, а број програмера недовољан. Оваква ситуација је у нашој земљи а генерално и у свету, доводи до тога да су плате програмера знатно изнад просека.

Према анкети коју је извршила Startit заједница крајем 2015. године, просек плате програмера у нашој земљи је, веровали или не, 1250€. Поред тога занимљива чињеница је да је више од 50% испитаника није факултетски образовано.

Поставио сам пар питања ученицима наше школе, Дејану и Андрији, који се већ дуже време баве програмирањем.

Кад сте се први пут сусрели  са програмирањем?

img_1734

Са Дејаном у Песталоци селу у Швајцарској

Дејан: У 2010. години, недуго пре него што сам напунио 12 година. Прво сам се бавио модовањем игара.

Андрија: Сусрео сам се са програмирањем (ако бисмо то назвали тако) када сам правио један веб-сајт преко Нокија телефона. Тада нисам имао рачунар, али сам имао приступ интернету и убрзо сам нашао један сајт који даје бесплатан хостинг за мобилне веб сајтове, где сам годину дана куцкао XHTML странице из досаде. Међутим, први сусрет са правим кодовима је био кроз једну апликацију за 3D моделовање  која се зове блендер. Она у себи садржи  „Game Engine“ што је скуп алата потребан за прављење игрице. Тамо сам се први пут упознао са Python језиком, и научио неке од основних ствари.

Зашто сте одабрали баш програмирање као свој „занат“?

Дејан: Занимљиво је, тренутно се све више развија и блиска будућност ће се вероватно вртети око информационих технологија.

kovac

Андрија је био баш расположен за сликање

Андрија: Програмирање сам изабрао јер сам кроз своје авантуре по интернету видео да је велика потреба за програмерима и да је веома лако зарадити на томе. Такође сам уживао бацати сате на мале системе у игрици који нису радили, тако да сам сматрао да би ово било савршено за мене. После се испоставило да оно „лако зарадити“ није било истина, али још се нисам покајао.

Која грана IT индустрије је твој избор и зашто?

Дејан: Највише уживам у game developmentu, али све долази у обзир.

Андрија: Мој избор је Game Development, јер је  једноставно најзанимљивији. У играма све је могуће, а сваким даном се то чак и повећава са пројектима као Oculus Rift који омогућавају да и ми сами ускочимо у тај свет.

Да ли те већ  почели да зарађујете?

Дејан: Да, мислим да сам зарадио прве паре од програмирања када сам имао 15 година.

Андрија: Нашао сам запослење у једном тиму као фриленсер. Радио сам тамо пола године, али сам тај тим напустио због лошег менаџмента.

Много људи који траже програмере на фриленс тржишту, желе прво да виде претходна искуства и радове, што може да буде проблематично за нове програмере који желе нешто да зараде без великих обавеза.

Да ли планирате да наставите да се бавите овим послом у будућности?

Дејан: Да, засигурно.

Андрија: Наравно.

Шта би могла да буде лоша страна овог посла?

Дејан: Можда то што проводимо времена испред рачунара.

Андрија: …

Да ли мислите да  свакодневно вишесатно седење за рачунаром угрожава ваше здравље?

Дејан: Сигурно ми штети, пре свега очима. Мислим да би свакодневна активност, као на пример спорт, била сасвим довољна да се отклони већина могућих здравствених проблема.

Андрија: Многи кажу да штети, али ја говорим да и  мењање поза помаже. Наравно није здраво претварати се да си биљка по цео дан и зато  многе фирме обезбеђују својим запосленицима редовне теримне  у различитим салама за рекреацију.

А што се моје рекреације тиче – сад ћу да кренем, само још ову скрипту да завршим.

Имате ли неки савет за почетнике који би да крену с програмирањем али не знају како?

Дејан: Програмирање није нешто сто се учи преко ноћи, тако да треба бити одлучан и упоран. Сам интернет има сасвим довољно ресурса да би неко научио програмирање довољно да се бави тиме и зарађује.

Андрија: Мој савет би био да осмисле пројекат који би желели да ураде, и онда да нађу туторијал на Јутујубу који објашњава како да се то уради. Наравно, прва креација вероватно неће бити добра, али ће после сваког неуспеха доћи знање.

Како видите себе кроз 10 година?

Дејан: Обично не гледам толико далеко у будућност, али бих вероватно исто ово радио и тада, пошто не видим разлог зашто бих прекинуо.

Андрија: Кроз 10 година видим себе или како сам се скрасио у некој компанији у иностранству, са све са лепом платом, или како водим мањи тим за прављање игара, такође изван наше земље.  Све у свему,  планирам да завршим ФТН, а после тога видећу где ме живот одведе, изван наше државе.

Са Дејаном и Андријом разговарао: Милан Панин

 

Наш ватрогасац

Иако  већ скоро четири године заједнички делимо ученичке радости и муке и добро се познајемо, свако од нас има неки делић живота који чува само за себе. Тако смо тек недавно сазнали да Расћислав има необичан хоби. Наиме, он је члан добровољног ватрогасног друштва из Пивница.

15497595_10211815835337718_1957132028_n

Расћислав Милец – члан добровољног ватрогасног друштва – Пивнице

Разговарали смо са њим како бисмо дознали више о овом његовом хобију.

Расћиславе, одакле ти жеља да будеш ватрогасац и колико се дуго бавиш овим послом?

Добровољним ватрогаством се бавим око годину дана. Овом послу ме је привукла пре свега жеља да помогнем људима у невољи. И мој отац се тиме некад бавио, па ми је то помало у крви. Добар део мојих другара се такође тиме бави. У нашем месту је то традиција.

Да ли је овај посао  захтеван?

И јесте и није. Пошто су Пивнице мало село, код нас нема много пожара током године, али кад избије пожар онда морамо да дамо све од себе и да останемо „хладне главе“, како бисмо успели да га локализујемо и угасимо. За време пожара овај посао за ватрогасце уме да буде много захтеван.

Који ризик носи у себи овај посао?

Овај посао носи велики ризик од опекотина и многих других незгода и повреда које могу лако да се десе, јер се све одиграва муњевитом брзином. У случају повреде у гашењу пожара десет ватрогасаца, без обзира на њихово име и презиме, покрива осигурање.

Која је најопаснија ситуација у којој си се ти нашао?

Била је то  моја прва интервенција на пожару. Недеља пре подне. Зачујем сирену, истрчавам на улицу и од комшије сазнајем да је букнуо пожар у нашем комшилуку. Трчим да видим шта се дешава. Цела кућа гори, пожар је веома велик. Облачим униформу и крећем да развлачим црева. Командир спашава људе из куће, а ми остали гасимо.

Убрзо су дошли и чланови професионалне ватрогасне јединице из Бачке Паланке, тако да смо радили „раме уз раме“ са њима. Пожар је трајао дугих пет сати.

Да ли си задовољан овим послом и да ли планираш да наставиш тиме да се бавиш и када завршиш средњу школу?

Веома сам задовољан, то је изазован и одговоран посао и желим да се бавим добровољним ватрогаством док год будем могао.

И за крај, да ли имаш неку поруку за све оне који желе да буду ватрогасци- волонтери?

Оно што мислим да је важно да знају  сви који желе да учествују у раду добровољних ватрогасних друштава, је да у случају пожара треба остати смирен и без наглих реакција,  јер брзоплетост може коштати живота у овом послу.

И још да додам, ко хоће и ко може, увек је добродошао да се упише у ватрогасно друштво јер  је заинтересованост младих за овај племенити посао веома мала.

Ако вас је наш саговорник, Расћислав Милец заинтересовао за свој, условно речено, хоби, и размишљате да и ви постанете добровољни ватрогасац, прочитајте Упутство за поступање приликом гашења пожара које је саставио за вас.

Са Расћиславом је разговарао Милан Панин

Тражим помиловање за псе луталице

Неким људима је најбољи пријатељ човек, некимa књига, а некимa пас. Постоји изрека која каже: „Пас је најбољи човеков пријатељ“ и та изрека је у потпуности тачна.

Ја сам велики љубитељ животиња, а нарочито паса. Власница сам четири пса и из изкуства знам да су пси заиста добри пријатељи људима. Иако не умеју да говоре, они имају емоције и саосећају се са власником, што их чини бољима од многих људи. Они су човеку (власнику) само део живота, а човек је њима цео живот, цео свет.

На улицама све чешће можемо срести пса луталицу, који је углавном агресиван и ког се бојимо. Запитате ли се некада зашто су готово све луталице агресивне? Све те луталице су некада имале власника, дом, храну, пажњу и љубав, али су, нажалост, завршиле на улици. Када пас заврши на улици, сви га вијају, терају, муче, шутирају и баш из тог разлога он постаје агресиван.

У данашње време људи издвајају веће своте новца како би купили неке „популарне“ расне мале псе који им углавном служе за фотографисање и хвалисање, па чак и као модни детаљ, а оне мање „популарне“ избацују на улицу. Па побогу, и они су жива бића, имају емоције и бољи су од олоша који их избацује и прави од њих луталице! Читам, слушам, гледам, чујем како се људи жале на псе луталице, а исти ти људи си макар једном избацили пса на улицу и направили луталицу од њега.

14858666_10211281423177748_1703398877_o.jpg

Молим све оне који купују псе да не чине то, већ да удоме неког напуштеног пса, а новац са којим су желели да плате пса нека уплате на рачун некога коме је потребно за лечење, јер, верујте ми, бићете срећни што сте добили пса коме сте подарили дом, а који ће вам заузврат подарити неизмерну љубав. Биће срећан и онај за чије лечење сте уплатили новац и помогли му да се излечи.

Верујте да нема ништа лепше него када се после напорног дана на послу, у школи и слично,  вратиш кући, а на вратима те сачека верни пријатељ, трчкара око тебе, маше репом, радује ти се.

Још једном молим све људе да не избацују псе на улицу, да их не купују, већ удомљавају, и ако већ нису у могућности да удоме, могу макар да их нахране и помазе, а не да их туку и муче.

„Човекова душа се може оценити према томе како третира пса“.

Аутор: Сања Нинковић

Дан победе и Дан школе

И ове године прославили смо Дан школе на уобичајен начин: кроз различите спортске активности и пригодну свечаност. Међутим, овог 9. маја, захваљујући кратким предавањима које организујемо на часу српског, а ове године смо радили међуратну књижевност, постали смо свесни величине овог датума. Дан победе над фашизмом обележава се у целом свету, како се ужаси не само Другог светског, већ и сваког другог рата, не би заборавили.

Вељко и Миљана осмисли су получасовно предавање о фашизму, његовим коренима, узроцима и последицама, као и антифашистичкој борби и њеном значају. Подсетили су све присутне на страхоте које је фашизам изазвао, али и на херојски отпор на који је наишао.

13250546_10209786511765897_561664184_n

Вељко је нас је одушевио својим познавањем историје и начином презентовања, а Миљана нас навела да се замислимо, изговоривши песму америчког џез музичара, Чарлса Мингуса  „Не дозволи да се то догоди и овде“ (варијанта песме пастора Мартина Нимелера која говори о ћутању немачких интелектуалаца након успона нациста на власт и почетка политике „чишћења“ усмерене против различитих група друштва).

Песму вам преносимо у целини. Замислите се, и не дозволите да се то догоди и овде.

„Једнога дана дошли су и одвели комунисте
А ја нисам рекао ништа јер нисам био комуниста
Затим су једнога дана дошли и одвели људе јеврејске вере
А ја нисам рекао ништа јер ми је нестало вере
Једнога дана дошли су и одвели синдикалце
А ја нисам рекао ништа јер нисам био синдикалац
Једнога дана запалили су католичке цркве
А ја нисам рекао ништа јер сам рођен као протестант
Онда су једнога дана дошли и одвели мене
А ја нисам могао рећи ништа јер био сам крив као и они
Јер нисам се побунио и рекао да сви људи имају право на слободу
У свакој земљи
Био сам крив за геноцид
Као ти
Сви ви
Јер ви знате када је човек слободан
И када га ослободити његовог ропства
Зато вас све оптужујем за геноцид
Исто као себе
Један од 18 милиона мртвих Јевреја
18 милиона мртвих људи.“

Уз Kahoot до петице

Један од часова српског језика одлучили смо да организујемо на наш начин, уз један све популарнији програм, Kаху (Kahoot)! Направили смо квиз из градива које смо радили у другом полугодишту. Тема је била међуратна књижевност.

Kаху је онлајн сервис који нам омогућује да направимо квиз у коме могу да учествују ученици целог разреда.

unnamed

Аутор преко лаптопа или рачунара покреће  квиз који је пре тога постави на сајт: https://getkahoot.com/. Потребан је и пројектор преко кога сви у разреду могу да виде питања.

Учесници долазе до квиза помоћу таблета или мобилног телефона преко следеће адресе: www.kahoot.it. Добијају ПИН код помоћу којега се укључују у такмичење. Игра може да почне. И провера знања.

dasd.png

Наш квиз се зове: Међуратна књижевност. Када се региструјете на Каху, можете га прегледати кликом на Preview, или играти кликом на Play. Но, није узбудљиво да играте сами. Добро је да буде што више учесника. Победник је онај који освоји највише бодова, а да је притом био и најбржи. Јер мери се свака секунда. Систем сам проглашава победника, на професорки је само да му упише једну петицу.

А како је то изгледало на нашем часу погледајте на слици.

13292789_10209786505685745_1629116780_n

Аутор чланка:  Душан Чалија

Пут Алпа – Репортажа из Швајцарске

На брдашцу изнад Трогена, где су саобраћајни знаци у виду смајлија и крава на путу, где је трава беспрекорно покошена, налази се дечије село Песталоци. Ми смо се баш тамо упутили почетком ове школске године.

12380790_10208405419839462_900954889_o
Нас 40 ђака из Бачке Паланке и Сомбора изашло је из аутобуса након двадесетчетворочасовне вожње и закорачило у незаборавну авантуру. Швајцарска нас је великодушно дочекала лепим временом, а Данијел и Мартин, наши учитељи, са осмехом.

Сместили смо се у нашу дрвену кућу у Песталоци селу. Кућа има све што је потребно да нам боравак учини пријатним и лагодним. Нас је двадесет и троје, али се овде осећамо сасвим комотно. Нашa кућа је међу најстаријим у селу које носи име по великом швајцарском педагогу и реформатору образовања Јохану Хајнриху Песталоцију. Ове куће су после Другог светског рата биле дом ратним сирочићима из Европе, а касније и са Тибета.

За време нашег боравка у селу, десило се и окупљање Тибетанаца који су некада овде живели. Неки од њих су овде боравили пре 40 и више година.
Данас се у овој школи у Алпима одржавају пројекти интеркултуралне размене деце и младих. Хуманитарну улогу Песталоција заменила је образовна.

Пред нама су биле две недеље дружења и упијање свих чари које нам је нудила природа око нас. Већ првих пар дана смо морали да уђемо у нову, за нас необичну рутину. Она се састојала од одржавања наше заједничке куће, прања суђа, одлажења у школу, а уз све то смо се привикавали на швајцарску тачност.
У школи смо учествовали у радионицама, су од нас захтевале пажњу и укљученост, много већу од оне на које смо навикли. Отварали смо и обрађивали пуно нових тема, као што су права деце, дискриминација, интеркултуралност, идентитет… Кроз њих смо се боље упознали са вршњацима из Сомбора, а са некима од њих и спријатељили. Заједничке радионице са вршњацима из Белорусије су биле посебно занимљиве, јер су нам пружиле прилику да ближе упознамо децу из друге, географски удаљене, а по много чему блиске земље. Било је веома узбудљиво учити и сарађивати са њима.

Најзанимљивија активност била је припрема наше радио емисије, која се састојала од савладавања техничких детаља (коришћење микрофона, поставка гласа…), али и тимског рада на креирању програма који је требало да ослика наш боравак у Песталоцију на начин који је близак и занимљив слушаоцима.
Један од наших задатака, нама можда и најважнији, било је представљање наше земље, њених обичаја и традиције, као и града из ког долазимо. Припреме за ову презентацију започели смо још у Србији, у сарадњи са нашим супервизорима који су нам давали упутства и смернице, а наставили у Швајцарској, у паузама између радионица, у сарадњи са другарима из Сомбора.

12388152_10208405419919464_393799696_n
Викенд је био рехзервисан за излете и уживање у швајцарским градовима. Посетили смо Сен Гален, Цирих, Луцерн, прошетали смо обалом Боденског језера кога називају још и немачко море, попели се на врх Сантос (виско 2502м) на коме смо доживели праву снежну мећаву након које смо били почашћени са дивним погледом на Алпе. Такође смо посетили едукативни центар науке „Технорама“ где смо између осталог видели Теслин кавез и исробали експеримент са високофреквентним струјама.

12364026_10208405419479453_1218094279_o12366702_10208405419679458_1786619315_n
Након ове незаборавне двонедељне авантуре дошло је време повратка. Сели смо у наш аутобус и са чежњом гледали како познате слике остају иза нас. Вратили смо се кући у школске клупе као сада већ познати „швајцарци“.
Међутим, то није била последња станица нашег путовања; остало је још да пренесемо стечено знање и искуство млађим ученицима, такође у виду радионица.
Може се рећи да се наше путовање ту и завршило али верујте ми ми смо још у Швајцарској.

Аутор: Миљана Теодоровић